Tuesday, May 30, 2017

Deca kao predmet ismevanja

Nedavno sam postavio Vinaverovu pesmu u kojoj on obraćajući se Desanki Maksimović ismeva pesničko zalaganje za ideologiju ispravnog jezika. Danas sam u Klettovoj čitanci za prvi razred našao i jedan od povoda Vinaverove reakcije. U pitanju je pesma u kojoj Desanka ismeva decu koja idu u prvi razred, a u govoru im se provlače osobine njihovog dijalekta. Njena pesma šalje poruku da je cilj škole da decu oduči od njihovog jezika i nauči ih onom ispravnom, te da dijalekat ne ide uz lepotu, belinu, uštirkanost, školu. Pripišimo to vladajućoj ideologiji epohe i njenoj sklonosti ka angažovanoj, nametljivoj poeziji, te tetka-Desinom dobrom vladanju i jednom i drugom.


Znalci jezika

Slušaj Stanu uštirkanu,
ima belu mašnu,
ima belu tašnu,
a govori da je
iz Veliku Planu.

Slušaj Mišu zvanog Miš,
hoće u prvake,
a govori da je
proveo u Niš
dva dana kod bake

I Kata i Zlata
u govoru greše,
pričaju nam kako
svoju baku volu,
a godinu dana
već idu u školu.

                                       Desanka Maksimović

Saturday, April 29, 2017

Problem imena u Deklaraciji o zajedničkom jeziku

"Pa dobro, a kako se onda taj zajednički jezik iz Deklaracije zove?"
"Neko ga zove srpski, neko hrvatski, neko bosanski, neko crnogorski."
"Ali kako se on ustvari zove?"
"Onako kako ga ljudi zovu, za nekog hrvatski, za nekog bosanski, za nekog..."

"Pa dobro, a kako se onda taj predmet zove?"
"Neko ga zove pernica, neko futrola, neko peratonica."
"Ali kako se on ustvari zove?"
"Onako kako ga ljudi zovu, za nekog peratonica, za nekog futrola, za nekog..."

Kritika koju su gotovo svi koji su se oglasili o Deklaraciji o zajedničkom jeziku izrekli je vezana za to da Deklaracija kaže da svako ima prava da taj jezik zove kako želi, i da ne daje jedno 'glavno' ime za taj jezik, ime koje iskazuje njegovu suštinu.

"Ako je jedan jezik, on mora imati i jedno ime (i ne treba se stideti da se to ime izrekne)."
Dok se sa parentetičkim delom o stidu slažem, smatram da je ovaj osnovni, o jednom imenu za jedan entitet, potpuna besmislica.

Zovi me i krčag, samo me nemoj razbiti na četiri navodna različita jezika. Pernica, peratonica, futrola su tri reči koje se u stom dijalektu istog jezika koriste za jedan isti pojam, odnosno predmet. I to nije prepreka postojanju tog predmeta, niti njegovoj jedinstvenosti pod sva tri imena. Osim u okviru filozofske, pa i lingvističke škole nominalizma (kod koje ne postoji značenje u jeziku - sama reč je sopstveno značenje), ime pojma ili stvari smatra se potpuno marginalnom činjenicom u odnosu na ontološku prirodu te stvari i njene osobine. Ovaj stav pogotovu eksplicitno iznosi zasnivač moderne lingvistike Ferdinand de Sosir, koristeći za nju termin proizvoljnosti oznake. Za svaki enitet u univerzumu važi: možeš ga zvati kako god hoćeš, jer on nije ime.

"Ali Deklaracija kaže da je to policentrični jezik, koji ima varijante. Ako je hrvatski varijanta, kog jezika je to varijanta?"
Ne treba izjednačavati hrvatski kao naziv jezika sa hrvatskim normativnim specifičnostima. Hrvati u Vojvodini ili u Bosni imaju pravo da svoj jezik nazivaju hrvatskim iako ne koriste hrvatsku normativnu varijantu. Srbi u Hrvatskoj, koji koriste hrvatsku normativnu varijantu (sa sporadičnim izuzecima, na primer kada je u pitanju zvanična upotreba pisma), imaju pravo da svoj jezik nazivaju srpskim. Najzad, ako se neko u bilo kojoj od ovih država oseti kao Jugosloven ili kao Zaplanjac, on svoj jezik može da zove jugoslovenskim ili zaplanjskim, ili citroenskim kao u jednom od ranijih popisa, i niko mu to pravo ne može uskratiti. Da bi to pravo postalo deo zakonske regulative, broj ljudi koji koriste jedan naziv mora da pređe neki razuman prag. Naravno, kada govorimo o tekstu pisanom hrvatskom normativnom varijantom, u većini kontesta je prirodnije da upotrebimo termin hrvatski, ali ne bismo govorili neistinu ni nazvavši ga srpskim, bosanskim, crnogorskim. Hrvatska normativna varijanta je varijanta jezika koji nazivamo srpskim, hrvatskim, bosanskim, crnogorskim, ili bilo kako drugačije.

"Ako je to zaista nevažno, da li ćeš se složiti da je tvoj maternji jezik hrvatski?"
Hoću i neću. Hoću jer mi neće smetati ako mi u razgovoru na nemačkom jeziku Hrvat kaže: Ne razumem, reci mi to na hrvatskom. A neću jer kada se ista stvar može nazvati ili opisati na nekoliko načina, onda je biranje jednog načina uvek samo po sebi neka izjava, neka poruka. Ako se ista planeta u narodu naziva i zvezda Zornjača, i zvezda Danica, i zvezda Večernjača, i neko mi oslanjajući se na to u zoru pokaže svetlu tačku na nebu i kaže: eno je zvezda večernjača - ja ću se nasmejati, i smatraću to igrom reči. Zašto kad tu zvezdu zaista zovemo zvezda Večernjača? Pa zato što je u zoru pragmatički naprirodnije koristiti za nju ime zvezda Zornjača. To što je neko odabrao manje prirodno ime za situaciju u kojoj ga korisi je znak, iskaz, govori o nekoj nameri: slušalac ce pita zašto je rekao Večernjača a ne prirodnije Zornjača, šta je želeo da kaže.

Ime jezika, osim što je proizvoljno, još je i političko pitanje, a kada je imena više - onda i pitanje dijalekta, varijeteta, akcenta. Da li će jezik biti nazvan jednim ili drugim imenom ima političke konsekvence, kao i konsekvence vezane za njegove lokalne i socijalne karakteristike. Kada jezik Srbina koji je rođen i usvojio jezik u Srbiji, nikad nije živeo u Hrvatskoj ili među Hrvatima, nazovemo hrvatskim a ne srpskim, mi uspešno referišemo na odgovarajuć jezik, ali ne dajemo najprecizniju informaciju o načinu kako ta osoba govori. Dodatno, usled političkog naboja ovih termina, velika je šansa da će upotreba naziva hrvatski biti tumačena kao politička poruka - nejasno je kakva, ali neka će se poruka tražiti.

Da je bez važnosti koje će od četiri ili četrdeset četiri imena ovog jezika kada biti upotrebljeno, onda verovatno ne bi ni postojalo više od jednog naziva. Oni postoje jer u pojedinim kontestima, za pojedine varijetete ovog jezika, osećamo kao prirodniji, primereniji jedan, drugi, treći ili četvrti naziv. Kada Srbin govori o maternjem jeziku Hrvata, on može da bira da ga nazove srpskim, jer je to ime koje on koristi za ovaj jezik, ili da ga nazove hrvatskim jer ga tako naziva Hrvat. I obratno. Njegov izbor nosiće određeno značenjena planu političke poruke, učtivosti, ličnog odnosa među njima. Deklaracija pokušava da umanji onaj najosetljiviji i najrizičniji deo tog značenja - njegov politički deo.

"Svi znamo da je to istorijski srpski jezik. Svi koji ga sada govore su pounijaćeni, pokatoličeni, pohrvaćeni, poturčeni Srbi, ili tek srpski izrodi."
Očigedno, prava tema ovde nije ime jezika, već etnicitet njegovih govornika. Prekrštavanje i islamizacija ljudi ekonomskim i fizičkim nasiljem je strašan zločin. O njemu treba govoriti. Ali on se ne može revertovati. A danas moramo gledati današnje okolnosti: sopstvena konstrukcija identiteta ima prednost nad istorijskim identitetom i ljudima se ne može oduzeti ni jezik njihovih predaka, ni njihov današnji etnički i nacionalni identitet, samim tim ni pravo da jezik zovu skladno tom identitetu. Pritiskom u tom smeru se postiže suprotan efekat.

"Taj jezik je u 19. veku standardizovan kao srpski. Hrvatski, bosanski, crnogorski lingvisti falsifikuju istoriju kada govore o samostalnom razvoju hrvatskog književnog jezika, o srednjevekovnom bosanskom jeziku ili o crnogorskom jeziku kao izolatu."
Ime po sebi ne govori ništa o istoriji jezika. Njegova istorija je naučno pitanje, i treba da bude naučno, dakle objektivno utvrđena - sa svake strane, pa i naše. Za to je neophodno da jezik rasteretimo nepotrebnog političkog sadržaja, za početak tako što ćemo prestati da ga posmatramo kao obeležje etničkog identiteta.

Sve u svemu, bilo bi lepo da prestanemo da se ponašamo kao dve polugole sponzoruše na izboru za mis univerzuma u Beogradu, Zagrebu ili nekoj trećoj rupi, koje su zajedno birale isti kostim iz zajedničkog ormara da se u njemu pojave na bini, a sada su se dohvatile za kosu oko toga da li je jedna drugoj taj kostim ukrala, ili ga je druga prvoj nametnula. Jer to za šta mi umišljamo da je žiri i naša budućnost koju on određuje, samo je nezainteresovana vašarska bagra koja i sama ima svoje primitivne razmirice i brige, i srećna je što dok se mi čupamo znaju da će kod nas uvek imati vrhunsku uslugu, posle koje ćemo im se još i zahvaliti.

Saturday, April 15, 2017

Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost

Modernistička, i pogotovu avangardna književnost, ima izrazitu težnju oslobađanju od svih vrsta okova. Kako je jezik gradivna materija književnosti, to su okovi nametnuti jeziku i prvi koji dolaze na red. Oslobađanje je najvećim delom implicitno, kršenjem 'pravila' u samom književnom tekstu. Ali, prirodno, ima i eksplicitnog, manifestnog govora o ideologiji pravilnog. Ovde pokušavam da rekonstruišem jednu Vinaverovu pesmu u kojoj projektuje (anti-)utopiju pravilnog (jezika). Ostavljena su na izbor dva tumačenja: sve će podleći pritisku ideologije pravilnog, ili pak: ideologija pravilnog će otići na istorijski otpad, a pravilnost više neće dolaziti od čovekove projekcije već će sve onakvo kakvo jeste po sebi biti pravilno.

Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost
Glasak me budi, glasak umilni,
u noći kad me nesanica mori.
što ti glagoli, pa sve nepravilni?
Pesnička dušo, ko s tim da se bori?
O tetka Deso, ko ih sve stvori?
O tetka Deso, slušam na sve strane,
i plačem s decom, ridam, jecam silno.
znaj tetka Deso, zora će da grane, 
doživećemo najsvetlije dane,
i ništa neće biti nepravilno.
Pravilno biće sve čega se mašiš,
pravilni biće i čovek i žena.
Nemoj, o čedo, jezom da se plašiš,
budućnost ide svetla, zanesena,
pravilna biće glagolska vremena.

                                      Stanislav Vinaver

Friday, April 7, 2017

Институције система (илити: Downpressor Mеn)

Овај позив Маје Гојковић да се грађани повуку са улица и да се политичка питања решавају у институцијама система, подсети ме на '96. Да наставим у стилу Солунца: стегао мраз, грађани на улицама са копијама преправљаних изборних резултата, а Милошевић, Вулин и остали позивају да се све врати у институције система. На крају је остало питање да ли је лекс специалис институција система или ванинституционални закон, али оно што је остало неупитно је да се ништа не би постигло да смо се са улица повукли.

Овде искрсава питање какве везе протести против диктатуре имају са језиком? Имају јер је лингвистички естаблишмент копија политичког естаблишмента. Утолико што је узурпирао институције система, подвргнуо их тоталитарној контроли, срозао им квалитет, маргинализовао оне који професионално и квалитетно раде свој научни и наставни посао. И што онда позива да се о питањима језика разговара у тим институцијама. Тако академик Предраг Пипер одбија да критике кампање Негујмо српски језик коментарише за медије, и каже: "ко се залаже за другачију нормативну лингвистику, може о томе написати и објавити своју књигу или научни чланак". Он ту не мисли на озбиљне светске лингвистичке издаваче и часописе - јер да мисли, знао би да критике које на општелингвистичком плану разобличују идеологију исправног језика доминирају расправама о стандардном језику, а знао би и за књиге Језик и национализам Сњежане Кордић и Србија и њен југ Тање Петровић, које детаљно објашњавају штетност идеологије исправног језика какву је наш лингвистички естаблишмент наследио од лингвистике деветнаестог века. Он мисли на домаће часописе и на издања домаћих научних институција, које су под сувереном контролом тог истог естаблишмента, на начин на који су медији данас под контролом Александра Вучића. Његов позив је циничан колико и позив Маје Гојковић. Он каже: објавите ви то у публикацијама у које вас ми нећемо пустити, па да тамо разговаамо. Вратите се у институције система, у којима ми чврсто намећемо своју вољу и свој интерес.

Да институције система нису узурпиране и злоупотребљене, не би се борба ни прелила у друге домене - на улице, у друштвене мреже, у независне медије. У институцијама система би се одмерили аргументи, јавност би о њима била обавештена, и заједница би усвојила решења која сматра најбољим. У условима где се институције система уместо независног рада присиљавају да служе као инструменти ширења лажних тврдњи и слика, заједница трпи, бива подељена, фрагментирана, и дави се у унутрашњим несугласицама. Естаблишменту таква ситуација одговара.

Као што Вучић, Стефановић, Гојковић и њихови узурпирани медији чији васници алкохолисани бахатом вожњом убијају децу на улици студенте у протесту на истим тим улицама описују као пијане хулигане склоне уништавању, тако и Пипер критичаре идеологије исправног језика назива младим, дрчним и неолибералним. Приписује нам намеру да језик препустимо тржишној утакмици. Занимљиво би било сазнати које то тржиште академик Пипер има на уму: где се то језичке структуре купују, продају, ко на њима зарађује - ако не прескриптивни естаблишмент, они који прописују да се каже на журки, а неправилно је на журци, установљујући на оваквим празнословицама своју моћ и финансијску корист. Ако би се иједан политички приступ могао приписати критици идеологије исправног језика, то би био принцип анархије, који је суштински супротан неолибералном. У неолибераном приступу регулатива постоји, и то таква да што је играч на тржишту већи, то је слободнији, и заштићенији. Што је мањи, то је регулисанији и немоћнији - на дну, у најгорој позицији је појединац. Управо приступ нашег лингвистичког естаблишмента комбинује неолибералне елементе са диктаторским. Критика идеологије исправног језика, напротив, тражи да се језик врати говорнику, да се моћ равномерно распореди, и да се укину дискриминативне и репресивне језичке мере којима су наши језички прописивачи тако склони.

Зато и на једном, и на другом плану: враћање у институције система је могуће само онда када се те институције реконституишу на потпуно другачијим - праведним, равноправним, конструктивним, здравим основама. До тада, борба ће се преливати у све димензије друштва.

Monday, March 13, 2017

Zbunjenost prošlosti sadašnjošću

U prethodnim tekstovima sam se dosta oštro osvrtao na kampanje negovanja i čuvanja jezika i na opštu atmosferu straha i panike pred kvarenjem ili nestankom jezika koju jezički establišmenti lansiraju u našoj i susednim zemljama. Sada bih želeo da pokušam da ovu pojavu razumem. Sam sentiment nije novost, niti isključiva osobina našeg vremena i naše kulture. Kvintilijan je tražio promene najsvetije institucije Starog Rima - njegovog zakonodavstva - insistirajući da migracija preti da uništi latinski jezik. Tomas Prat je optuživao Šekspira i Marloua da narušavaju sažetost i direktnost engleskog jezika i tražio da se jezik vrati svom izvoru. 

Резултат слика за young people old english


Ali to ne znači da je strah od promene u jeziku konstantno obeležje čovekove zajednice. On je nekad prisutniji, nekada se potpuno izgubi, i obično se vezuje za periode u kojima se događaju važne društvene promene: pojačane migracije u Rimu, normanska osvajanja u Britaniji, otkrića koja su uticala na promene u načinu upotrebe jezika - poput pojave pismenosti, osvajanja proizvodnje papira, otkrića štamparske prese. Danas je to informacijska revolucija koju su donela elektronska sredstva komunikacije.

Atmosferu straha i panike povodom sudbine jezika danas presudno stvaraju ljudi čija je struka da jezik proučavaju i razumeju. Ovde se neću baviti pitanjem zašto oni jezik ne proučavaju i ne razumeju - zašto pogrešno svoju ulogu vide kao policijsku. Ovde me samo interesuje zašto oni danas imaju jači osećaj da je jezik ugrožen nego što su ga imali na primer pre pedeset godina, odnosno zašto smatraju da se danas upotrebljava jezik goreg kvaliteta nego što se upotrebljavao. I zašto deo javnosti saoseća sa njima u tom doživljaju.

Jesu li ljudi danas prosečno nepismeniji, da li prosečni građanin danas govori i piše značajno gore nego pre pedeset ili sto godina? Ovde se najpre postavlja pitanje kriterijuma: kako meriti kvalitet govora i pisanja? Brzinom? Količinom (i onda da li je bolje više ili manje)? Raznovrsnošću? Strukturnom kompleksnošću? Efikasnošću? Čistotom porekla reči? Kakve god kriterijume uspostavili, teško da bi se izmerila značajna razlika. Možda bi je bilo među nekim grupacijama, možda je današnji srednjoškolac manje načitan od nekadašnjeg, možda je današnji političar prosečno nižeg obrazovnog nivoa nego što je raniji bio. Ali u ukupnoj populaciji, uveren sam da se ne bi prepoznao značajan pomak. Naravno, kada sud o prosečnoj pismenosti dolazi od nastavnika, onda osobine prosečnog srednjoškolca dosta utiču na taj utisak, a time što su veoma prisutni u javnosti - utiču i političari. Ali mislim da ovo ima samo mali udeo u ukupnoj slici. Ključna razlika je u jeziku koji se doživljava kao javni, zajednički, i prema kome se uglavnom i donosi sud - jeziku javnog informativnog prostora.

Pre pedeset godina naš javni informativni prostor se sastojao od jedne televizijske kuće sa dva programa, desetak aktivno slušanih radio stanica, i veoma moćnog i aktivnog izdavaštva: novinskog, periodičkog, naučnog i književnog. Ovaj je prostor bio uređen i kontrolisan od strane države, gajio je elitnu kulturu, i u njemu se pojavljivao i aktivno nastupao relativno mali, odabrani skup učesnika. U ovom prostoru, dominirao je jezik visoko obrazovanih ljudi, i ljudi sa više talenta za upotrebu jezika (zabluda je da se može očekivati da svako ko prođe sistem obrazovanja raspolaže rafiniranim stilom - kao i kod svih drugih veština, da bi se dostigao vrh, i ovde je neophodan talenat - koji među ljudima nije ravnomerno raspoređen). I čak i taj jezik je pod uslovima sporije razmene informacija imao vremena da prođe kroz filtere doterivanja od strane autora, iščitavanja od strane kolega, lekture. Susretali smo se, stoga, gotovo isključivo sa rafiniranim jezikom visokog registra, stilski doteranim, elokventnim, i usklađenim sa onim što propisuje normativna literatura. Jezik javnog informativnog prostora nije reprezentovao jezik čitave zajednice, već samo jezik jednog njenog dela u jednoj sferi realizacije - onaj jezik koji zadovoljava najviše stilske kriterijume.

Danas u javnom informativnom prostoru dominiraju društvene mreže, internet forumi, vesti i medijski sadržaji objavljeni na internetu i nekoliko stotina televizijskih stanica. Stepen uređenosti i državne intervencije (osim interesne, političke) je ravan nuli. Skup učesnika je najširi mogući, a korisnici sofisticiranog jezika uglavnom su sopstvenim afinitetima i nepoklapanjem sa zahtevima masovne kulture ograničeni na uske kulturne niše, i upućeni samo na sebi slične. Konkurencija među medijskim kućama traži brzu produkciju i ne daje vremena ni doterivanju teksta od strane samog autora, kamoli lektorskoj intervenciji. Ogroman broj medijskih kuća traži ogroman broj novinara i spikera - broj koji danas (kao što bi i ranije, da je bio toliki) daleko prevazilazi broj ljudi sa visoko kvalitetnim usmenim i pisanim izražavanjem. Današnji mediji gaje masovnu kulturu, a ona traži učešće širokog spektra ljudi, nezavisno od njihovih jezičkih kapaciteta. Još je pluralističnija situacija u društvenim mrežama i forumima: u njima učestvuju svi, što zaludniji - to intenzivnije. Jezik javnog informativnog prostora tako danas blisko reprezentuje prosečni uzorak u zajednici.

Ali, dok je jezik javnog prostora onaj po kome formiramo svoj sud o stanju jezika, mnogo veći udeo u postojanju jezika, u jezičkoj produkciji i recepciji u životu prosečnog čoveka, ima direktna komunikacijama među pojedincima i u grupama. Ovo je prostor u kome se jezik usvaja, ovako on u najznačajnijoj meri živi, tako se menja i prilagođava potrebama. U ličnom se domenu upotrebe jezika ništa nije promenilo.

Zato razlika nekad i sad nije u samom jeziku: jezik je u svojoj ukupnosti približno isti kao i u ranijim istorijskim periodima. Razlika je u tome sa kakvim jezikom se pretežno srećemo u javnom prostoru. Ona stvara nerealan utisak o tome da se jezička situacija promenila na gore, iz kog se onda izvlači još nerealniji zaključak da u zajedici teče proces kvarenja jezika. Čak i kada se ovakav strah prevaziđe, javlja se novi: možda se jezik nije pokvario već je samo reprezentativnije zastupljen u javnosti, ali javna upotreba jezika služi kao uzor, što će neminovno dovesti do njegovog kvarenja u odnosu na vreme kada je uzor bio elitni jezik. I ovo je pogrešno. Jezik se možda malim delom usvaja i kroz medije i društvene mreže, ali usvaja se i iz knjiga koje se pročitaju i mnogih drugih izvora, a pre svega se, u daleko najvećem udelu, uči u porodici i u neposrednom društvenom okruženju. Onom segmentu koji se nije promenio. Jeste se proširio domen upotrebe jezika svakodnevne komunikacije, a suzio domen upotrebe formalnog registra, ali sami registri nisu postali bolji ili gori.

Lingvisti propisivači pravilnog jezika u svom sejanju straha i panike, reaguju ne na promenu u jeziku, već na promenu u društvu, na promenu u strukturi i prirodi javnog informativnog prostora - pogrešno zaključujući da ona pokazuje i promenu u samom jeziku. Oni ne prepoznaju razliku između jezika u celini i jezika javnog prostora. Oni čak u svojim apelima i ne ciljaju samo taj javni prostor, namera njihove kampanje nije da vrati dominaciju formalnih registara i doteranog stila u medije, nauku, administraciju (a i to bi bilo unapred izgubljena bitka, jer je ovo pitanje određeno društvenom promenom a ne dobrom voljom pojedinaca kojima se kampanja obraća). Njihove kampanje bi da se čitav jezik: jezik pijace, jezik kafića, jezik poslovnog sastanka, izjednači sa načinom govora iz Drugog dnevnika Radio televizije Beograd iz 1975. i načinom pisanja Ive Andrića iz romana Na drini ćuprija. Ove kampanje uključuju spotove u kojima se ljudima sugeriše da se u intimnim, ljubavnim SMS porukama strogo drže Pravopisa Matice srpske, i da se u komentarisanju modne revije među prijateljima izražavaju prema pogrešnim savetima nadrilingvistike.

Ovo svedoči da su normativni lingvisti potpuno zbunjeni promenom strukture javnog informativnog prostora koja se dogodila. Da ne razlikuju promenu u tipu jezika koji se u tom prostoru sreće od promene u samom jeziku. Da čak ne samo što izjednačavaju jezik javnog prostora i jezik uopšte u današnjem trenutku, što usled pluralizacije i demokratizacije javnog prostora i nije veliki promašaj, već to čine i kada se sećaju prošlosti. Oni veruju da je i pre pedeset godina jezik javnog prostora reprezentovao jezik u svakodnevnoj upotrebi: da su ljubavnici u automobilu na obodu grada, šverceri farmerica u vozu iz Trsta, automehaničari u kanalu, referenti, računovođe i inžinjeri u OOURima, ROima i SOURima svi među sobom razgovarali onako kako su razgovarali Dušanka Kalanj i Dejan Đurović dok ih snimaju kamere. Oni se naukom bave u staklenom zvonu, i za predmet svoje 'nauke' biraju mimezis: stvarnost televizijskog ekrana nekad i sad uzimaju kao stvarnost postojanja jezika. Ova perspektiva pokazuje tužan stepen nerazumevanja ne samo lingvistike, nego jednostavne jezičke realnosti. Ali ujedno i objašnjava paniku među ovim ljudima: oni veruju da se naš jezik za pedeset godina promenio od jezika Miće Orlovića u jezik nekakvog Amidžića ili Vučićevića.

Strah od propasti jezika ovde se ukršta sa još jednim strahom: strahom od gubitka moći i društvene pozicije. Kao što sam već pomenuo, u današnjem javnom informativnom prostoru vlada opšti nedostatak vremena, pa u okviru njega i nedostatak vremena za jezičku intervenciju, a samim tim i za osnovni proizvod preskriptivne lingvistike: za jezičke priručnike i lektora kao njihovog promotera i izvršitelja. Vapaj za čuvanje i negovanje srpskog jezika je i vapaj za čuvanje i negovanje srpskog jezičkog propisivača - onog koji nema najispravniju sliku o tome šta jezik jeste a šta nije, ali koji vrlo glasno insistira da ne treba reći put ka Beograđanci nego isključivo put ka Beograđanki, inače to više neće biti onaj pravi, ispravni srpski jezik.


Friday, March 10, 2017

Jezik je drugde: sistem negovane nepismenosti

Nedavno su javnošću još jednom protutnjali podaci o tome da je Srbija zemlja sa najviše funkcionalno nepismenih u Evropi. Kako u zemlji u kojoj se toliko govori o pismenosti i drži do pismenosti - preko milion nepismenih? U kojoj čim neko progovori kruševačkim ili leskovačkim akcentom, čim progovori pirotskim ili borskim dijalektom - svi prepoznaju nepismenost. Da li se na njih misli? Da li je to znak da kampanje Negujmo srpski jezik i Sačuvajmo srpski jezik nisu imale dovoljno efekta? 

Ne, to je znak da su ove kampanje, i pogled na jezik i obrazovanje kome pripadaju i koji šire, jošuvek suvereni vladari kulturne i obrazovne politike i prakse u ovoj zemlji. Kažem li ja to da kampanja Negujmo srpski jezik doprinosi nepismenosti? Kažem. Pa kako je to moguće, valjda negovanje jezika upravo znači opismenjavanje? Stvar interpretacije.

Pomenute kampanje i svetonazor koji nameću pod pismenošću podrazumevaju sposobnost da se govori i piše kao Ivo Andrić. Mali problem: Ivo Andrić je imao privatnog lektora i njegovi su tekstovi rezultat višegodišnjeg doterivanja. Ako vam je ova lestvica previsoko podignuta, a jeste, svakome, tu je drugo najbolje rešenje: norma. Skup proizvoljnih, i često nerealnih i nerazumnih pravila koja su uspostavili čuvari nekakve umišljene ispravnosti srpskog jezika kako bi nam 'pomogli' da svi govorimo kao Ivo Andrić. I koja su odredili kao donju granicu pismenosti. 

Pismeni moramo biti svi. Dakle, svi se moramo pridržavati norme. Inače smo nepismeni. Negujmo srpski jezik znači: potrudimo se više da se držimo norme, i da samim tim budemo pismeni. Šta je tu loše?

Loše je što norma obiluje loše prepoznatim generalizacijama, pogrešnim analizama jezičkih struktura u jeziku pretvorenim u neodrživa gramatička pravila. Ali pogubno je, naročito za pismenost, to što ovaj pristup pismenosti od ljudi traži nešto što niko ne može u potpunosti da postigne, a većina ne može ni u takvoj meri da ne budu prepoznati kao nepismeni. Ne samo što je i ova lestvica postavljena previsoko, i što je načinjena od lošeg materijala - postavljena je i u pogrešnom smeru.

Pismenost je ovde loše shvaćena. Ona ne podrazumeva sposobnost da se pripoveda poput Njegoša i pišu opisi prirode na nivou Petra Kočića. Ne podrazumeva pisanje sastava o proleću i o majci, ili držanje zdravice na slavi. Pogotovu ne funkcionalna pismenost.

Pod funkcionalnom pismenošću se podrazumevaju ona znanja i veštine koje čoveku omogućuju funkcionalnost u okruženju u kome živi: sposobnost da komunicira, da uči, da usvaja simboličke i vrednosne sisteme jedne kulture. Kada je reč o pisanju i čitanju, njen minimum su najosnovniji zadaci svakodnevnog života: popuniti formular, potpisati se, pročitati tablu na autobusu i naći sedište sa odgovarajućim brojem. Funkcionalna pismenost obuhvata i usmenu komunikaciju: sposobnost da se lekaru ili službeniku izloži problem, iznese zahtev, da se razume njegovo objašnjenje i slede njegova uputstva, da se predstavi svoj stav o nekom pitanju, svoj interes, izraze svoja osećanja. Uz to, osnona funkcionalna pismenost danas uključuje uzimanje novca sa automata, upotrebu elektronske pošte, lifta, interfona, plaćanje na kasi sa samoopsluživanjem, ali i poznavanje organizacije administracije, zdravstvenog sistema, političkih odnosa i drugih kulturnih odnosa i sadržaja. 

Ne samo da su ovo osnovi funkcionalne pismenosti neophodne čoveku, već predstavljaju i prirodni prvi korak u usvajanju šire i dublje pismenosti: korak koji se lako savladava, čija je svrsishodnost očigledna, koji pruža osećaj samopouzdanja, i omogućuje dalju nadogradnju. U svim pravcima. Ka dubljem i boljem razumevanju i samog jezika, i njegove uloge u književnsti, umetnosti, društvenoj organizaciji, politici, nauci. I ka efikasnijem i boljem korišćenju društvenih resursa. Kada dete naučimo funkcionalnoj pismenosti, kada ono razume smisao pismenosti, u njoj se oseća prirodno, onda će, uz nešto afiniteta i talenta, lako napraviti i sledeći korak: razviti svoj stil i prepoznati kvalitet tuđeg. Dok kada se sa slova, tačke, zareza, upitnika i uzvičnika krene direktno u rafiniranje stila, onda nastaje nerazumevanje i frustracija, a odatle nesigurnost i nelagoda pri upotrebi jezika. Kada se zajednici koja ne dostiže ni minimum zahteva funkcionalne pismenosti porukama o negovanju i čuvanju srpskog jezika zapravo kaže kako onog trenutka kad ne zadovoljavaju visoke i često promašene zahteve propisane norme - oni  manifestuju nepismenost, i ujedno ugrožavaju i kvare jezik, mi im sa onoga što pismenost zaista jeste peusmeravamo pažnju na nešto drugo, i šaljemo poruku da su od pismenosti mnogo dalje nego što zaista jesu.

Osnove funkcionalne pismenosti treba da obezbedi škola. Za to treba da se pobrine odgovarajuće ministarstvo propisujući dobro koncipirani program i obezbeđujući dobru pripremu za nastavnike. Funkcionalna pismenost se neće usvojiti pisanjem sastava na večite teme, poetične ili dosadne, patetične ili dubokoumne, niti lekcijama iz gramatike o subjektia i objektima, genitivu i pluskvamperfektu. Ona se postiže realnim zadacima sa kojima se srećemo u svakodnevnom životu: pisanjem molbe, žalbe, zahteva, popunjavanjem, ali i sastavljanjem formulara za neku svrhu, analizom (i idejama za poboljšanje) interfejsa kompjuterskog programa, raspitivanjem za put do bazena i davanjem uputstava onome ko se raspituje - čitajući karte i prema sećanju. U bilo kom dijalektu, sa bilo kojim akcentom. Nezavisno od bilo kakve norme. Jer ovo su veštine koje oogućuju snalaženje u svakodnevnom životu. Na kojima se u našoj školi ne radi, i koje ne budu savladane pre svega zbog visoko ostavljenih lestvica u nekom potpuno nevažnom domenu 'norme', domenu bez ikakvog značaja za bilo koji aspekt čovekovog života (osim one vrednosti koja mu je veštački dodeljena i održavana kampanjama za negovanje i čuvanje nesigurnost i straha). Umesto da se svim raspoloživm snagama uhvati u koštac sa životom, produkt našeg obrazovnog i društvenog sistema ostaje ubeđen da je nepismen i nesiguran, uplašen već u samom korišćenju jezika, i ispada iz igre mnogo pre nego što i stigne do pravih elemenata pismenosti.

Sunday, March 5, 2017

Paraziti jezika i kulture i njihova vitalnost

U ovom isečku iz filma Počasni građanin, čiji sadržaj potpisujem i ovako kako je izgovoren, može se reč kultura svuda zameiti rečju jezik, a da ostane jednako istinito.


video